Дневник је најстарија новинско-издавачка и штампарска кућа у Војводини. Окосницу овог предузећа чини информативно-политички дневни лист „Дневник“. Предузеће се налази на Булевару ослобођења у Новом Саду. Од сличних листова, од „Дневника“ је старија само београдска „Политика“.

Лист је покренут илегално од стране војвођанских антифашиста, за време мађарске окупације 15. новембра 1942. године, а првобитно име му је било „Слободна Војводина“. Штампан је у илегалној подземној штампарији на тадашњој периферији Новог Сада, код Алмашког гробља. Лист је био политичког карактера и представљао је гласило Покрајинског народноослободилачког одбора Војводине. Први уредник листа био је народни херој Светозар Марковић Тоза, а поред Марковића, текстове су написали и Бранко Бајић и Никола Петровић. Лист је штампан на гештетнеру и илегалним каналима растурен по Бачкој.

Кад је курир који је износио новине из базе био ухапшен, одао је адресу штампарије и четири дана после изласка првог броја, 19. новембра, мађарска полиција је заједно са жандармима опколила кућу и открила базу изграђену испод дворишне терасе. Уредник листа, Светозар Марковић, је ухапшен и изведен пред војни суд, где је осуђен на смрт. Обешен је у касарни у Футошкој улици 9. фебруара 1943.

Преживели Никола Петровић је, заједно са Гезом Тиквицким, организовао нову базу у Старом Врбасу, тако да наредни бројеви листа излазе овде, а потом у Парагама у породичној кући Исе Сремца чија су жена Рокса и син Милош одеведени током рације у злогласни логор Дахау где им се губи траг. Кад је руководство НОП-а у Бачкој успоставило сталну везу са центром покрета у Срему, „Слободна Војводина“ је премештена у Сурдук. Уређивање листа поверено је Јовану Поповићу, тадашњем секретару Покрајинског НО одбора. Лист је штампан у Сурдуку од новембра 1943. до септембра 1944, а преко „партизанске поште“ дистрибуиран је по целој Војводини.

Кад је руководство НОП-а из Срема прешло у ослобођени Петровград (данашњи Зрењанин) и „Слободна Војводина“ је октобра 1944. премештена у овај град на Бегеју, а 19. новембра враћена је у Нови Сад. Овде је излазила као дневни лист на српском и мађарском језику. Мађарска верзија листа носила је назив „Szabad Vajdaság“, а касније је преименована у „Magyar Szó“ („Мађарска реч“). Верзија листа на српском језику излазила је под именом „Слободна Војводина“ све до краја 1952. године, а од 1. јануара 1953. излази под именом „Дневник“.

Развојни пут читаве куће Дневник и експанзија везују се за године реформи и стабилизације уставног и политичког положаја Аутономне Покрајине Војводине. До 2003. Дневник је био јавно гласило у власништву Скупштине Аутономне Покрајине Војводине. Тада већински власник листа Дневник постаје немачка медијска компанија ВАЦ (нем. WAZ, скраћено од Westdeutsche Allgemeine Zeitung) 55%, a мањински – 45% Дневник холдинг, односно АП Војводина која има 52% удела у Холдингу. Заједничко предузеће добија назив „Дневник Војводина прес“.

• Невен (основан: 1979)
• Пољопривредник (основане: 1956)
• Ловачке новине (основане: 1961)
• Службени лист АП Војводине (основан: 1953)
• Еликсир (основан: 1972)

• 
  Насловна страна првог броја Слободне Војводине, новембар 1942.
• 
  Кућа у којој је штампан први број Слободне Војводине
• 
  Споме плоча на кући у којој је штампан први број Слободне Војводине

• Србски дневник

• Др Душан Попов, Слободна Војводина, Енциклопедија Новог Сада, свеска 25, Нови Сад, 2005.
• Др Душан Попов, Дневник, Енциклопедија Новог Сада, свеска 7, Нови Сад, 1996.
• Др Дејан Пралица, Анализа медијског дискурса војвођанске дневне штампа о актуелним темама из земаља региона, у: Зборник Место и значај медијскоих студија за међународну сарадњу, Нови Сад, Филозофски факултет, 2011, стр. 48.