Византијски град
| Византијска култура |
|---|
 |
|
У Византијском царству градови су били центри привредног и културног живота.
Значајан део градова (до 6. столећа је било више од 900 градова) настао је у периоду античке Грчке и Рима. Највећи градови били су Цариград, Александрија, Солун и Антиохија, сваки град је имао по неколико стотина хиљада становника. Велики провинцијски центри су имали и до 50.000 становника. Иако је ширење хришћанства негативно утицало на урбане институције, генерално гледано, касноантички градови су наставили да се континуирано развијају. Византија је остала царство градова, иако се урбани простор доста променио. Ако је грчко-римски град био место паганских богослужења и спортских догађаја, позоришних представа и трка кочија, резиденција чиновника и судија, онда је византијски град био пре свега верски центар у коме се налазила резиденција црквених великодостојника.
Историјски развој
[уреди | уреди извор],_Turkey_(32050666881).jpg)
Први период византијске историје, прото-византијски по формулацији историчара Пола Лемерла, обично се смешта између 4. и средине 7. века. Сматра се да је то транзициони период. Главне карактеристике могу се описати у касноантичкој социокултурној парадигми, која је била заснована на полису. Француска историчарка Евелин Патлагеан наглашава контраст између унутрашње стагнације урбаног живота и спољашњег просперитета полиса.[1] На огромној територији Римског и Византијског царства развој градова се одвијао на различите начине, а, на пример, у Анадолији, током више од 500 година римске владавине, одвијао се процес рурализације.[2]
За први период развоја градова у ИРЦ идентификовано је неколико прилично општих трендова који су одредили изглед града. Прво, после више од века и по, градња градских зидина је настављена крајем 5. века. Претходни систем утврђења, који је започет под царем Валеријаном I средином 3. века као одговор на инвазије Гота и Херула, завршио се око 330. године. По правилу, рановизантијске зидине малоазијских и балканских градова датирају из времена владавине царева Анастасија I (491–518) и Јустинијана I (527–565), међутим, одсуство стварне војне опасности из тог периода чине датирање непоузданим. У савременим радовима се сугерише да су зидине већег броја малоазијских градова могле настати у доба Теодосијеве династије (379–450), када су царство угрожавали Готи и Хуни. Теодозсијеве зидине су биле импресивне грађевине које су готово у потпуности окруживале стамбене области и биле су опремљене репрезентативним капијама. Према једној тачки гледишта, зидови су означавали језгро града и служили као симбол његовог статуса.[3][4] У другом историјском периоду, параметри зидина подигнутих под Јустинијаном и његовим наследницима, по правилу, није дозвољавао да се заштити цео град. У корист кратких зидина, направљен је избор у новим тврђавама подигнутим након освајања северне Африке.[5] Мала величина ужег градског језгра није нужно указивала на пад становништва, пошто је већина становништва живела ван њега.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Kazhdan & Constable 1982, стр. 127.
- ^ Niewohner 2017, стр. 2.
- ^ а б Brubaker 2001, стр. 32.
- ^ Jacobs 2012, стр. 117–125.
- ^ Liebeschuetz 2001, стр. 51–52.
Литература
[уреди | уреди извор]- Alston, R. (2002). The City in Roman and Byzantine Egypt. Routledge.
- Bouras, C. (1981). „City and Village: Urban Design and Architecture”. Jahrbuch der Österreichischen Byzantinistik: 611—653.
- Bouras, C. (2002). „Aspects of the Byzantine City, Eighth–Fifteenth Centuries”. Ур.: Laiou, A. The Economic History of Byzantium. Dumbarton Oaks Studies. стр. 497—528. ISBN 0-88402-288-9.
- Brown, Peter (1992). Power and Persuasion in Late Antiquity. Toward a Christian Empire. The university of Wisconsin Press. ISBN 0-299-13340-0.
- Brooks, A. (2013). Castles of Northwest Greece. Aetos Press. ISBN 978-0-9575846-0-0.
- Buchwald, H. (2007). „Byzantine Town Planning – Does it Exist?”. Material Culture and Well-Being in Byzantium (400‒1453). Austrian Academy of Sciences Press. M. Grünbart, E. Kislinger, A. Muthesius, D. Stathakopoulos (eds). стр. 57—74.
- Brandes, W. (1999). „Byzantine Cities in the Seventh and Eight Centuries — Different Sources, Different Histories?”. The Idea and Ideal of the Town Between Late Antiquity and the Early Middle Ages. BRILL. G. P. Brogiolo, B. Ward-Perkins (eds.). стр. 25—58. ISBN 9004109013.
- Brubaker, L. (2001). „Topography and the creation of public space in early medieval Constantinople”. Topographies of Power in the Early Middle Ages. BRILL. M. de Jong, F. Theuws(eds). стр. 31—44. ISBN 90-04-11734-2.
- Dagron, Gilbert (2002). „The Urban Economy, Seventh–Twelfth Centuries”. The Economic History of Byzantium. Dumbarton Oaks Studies. A. Laiou (ed). стр. 393–461. ISBN 0-88402-288-9.
- Decker, M. J. (2016). The Byzantine Dark Ages. Bloomsbury Academic.
- Dunn, A. (1994). „The transition from polis to kastron in the Balkans (III-VII cc): general and regional perspectives”. Byzantine and Modern Greek Studies. 18: 60—81. S2CID 162412449. doi:10.1179/byz.1994.18.1.60.
- Finley, Moses (1981). „The Ancient City: From Fustel de Coulance to Max Weber and Beyond”. Economy and Society in Ancient Greece. Chatto & Windus. R. P. Saller (ed). стр. 3–23.
- Foss, C. (1977). „Archaeology and the "Twenty Cities" of Byzantine Asia”. American Journal of Archaeology. 81 (4): 469—486. JSTOR 503279. S2CID 191388506. doi:10.2307/503279.
- Jacobs, Ine (2012). „The creation of the Late Antique city. Constantinople and Asia Minor during the "Theodosian renaissance"”. Byzantion. 82: 113—164. JSTOR 44173257.
- Jones, A. H. M. (1964). The Later Roman Empire 284—602. I—II.
- Haldon, J. F. (1997). Byzantium in the seventh century: The transformation of a culture. Cambridge University Press. ISBN 0-52126492-8.
- Haldon, J. F. (1999). „The Idea of the Town in the Byzantine Empire”. The Idea and Ideal of the Town Between Late Antiquity and the Early Middle Ages. BRILL. G. P. Brogiolo, B. Ward-Perkins (eds.). стр. 1—24. ISBN 9004109013.
- Hakim, B. S. (2001). „Julian of Ascalon's Treatise of Construction and Design Rules from Sixth-Century Palestine”. Journal of the Society of Architectural Historians. 60 (1): 4—25. JSTOR 991676. doi:10.2307/991676.
- Kazhdan, A. P.; Constable, G. (1982). People and Power in Byzantium: An Introduction to Modern Byzantine Studies. Dumbarton Oaks. ISBN 0-88402-103-3.
- Kazhdan, A. P. (1985). Change in Byzantine Culture in the Eleventh and Twelfth Centuries. University of California Press. ISBN 0-520-06962-5.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
- Kennedy H. (1985). „Polis to Madina: Urban Change in Late Antique and Early Islamic Syria”. Past & Present (106): 3—27. JSTOR 650637. doi:10.1093/past/106.1.3.
- Laiou A., Morrisson C. (2007). The Byzantine Economy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-511-35446-5.
- Liebeschuetz, W. (1992). „The end of the ancient city”. The City in Late Antiquity. Routledge. J. Rich(ed.). стр. 1—49. ISBN 0-203-13016-2.
- Liebeschuetz, W. (2000). „Administration and politics in the cities of the fifth to the mid seventh century: 425–640”. The Cambridge Ancient History. XIV. Cambridge University Press. A. Cameron (ed). стр. 207—237. ISBN 978-0-521-32591-2.
- Liebeschuetz, W. (2001). Decline and Fall of the Roman City. Oxford University Press. ISBN 0-19-815247-7.
- López Quiroga J. (2016). „Early Byzantine Urban Landscapes in the Southwest and Southeast Mediterranean”. Proceedings of the 23rd International Congress of Byzantine Studies. Austrian Academy of Sciences Press. S. Marjanović-Dušanić (ed). стр. 69—106. ISBN 978-86-80656-00-7.
- Maksimović L. (1988). The Byzantine Provincial Administration under the Palaiologoi. Adolf M. Hakkert - Publisher. ISBN 90-256-0968-6.
- Mango C. (1981). „Daily Life in Byzantium”. Jahrbuch der Österreichischen Byzantinistik: 337—353.
- Matschke K. (2002). „The Late Byzantine Urban Economy, Thirteenth–Fifteenth Centuries”. The Economic History of Byzantium. Dumbarton Oaks Studies. A. Laiou (ed). стр. 463—495. ISBN 0-88402-288-9.
- Niewohner, P. (2017). The Archaeology of Byzantine Anatolia: From the End of Late Antiquity until the Coming of the Turks. Oxford University Press. ISBN 9780190610463.
- Saradi H. (2008). „Towns and Cities”. The Oxford Handbook of Byzantine Studies. Oxford University Press. E. Jeffreys, J. Haldon, R. Cormack (eds). стр. 317–327. ISBN 978-0-19-925246-6.
- Zavagno, L. (2009). Cities in Transition: Urbanism in Byzantium Between Late Antiquity and the Early Middle Ages (500-900 A. D. ). Archaeopress. ISBN 9781407306070.
- Berger, A. (1982). Das Bad in der byzantinischen Zeit. Miscellanea Byzantina Monacensia.
- Brandes, W. (1989). Die Städte Kleinasiens im 7. und 8. Jahrhundert. Akademie-Verlag. ISBN 90-5063-012-X.
- Сюзюмов, М. Я. (1956). „Экономика пригородов византийских крупных городов”. Византийский временник. XI: 55—81.
- Сюзюмов, М. Я. (1967). „Византийский город (середина VII—середина IX в.)”. Византийский временник (на језику: руски). XXVII: 38—70.
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
