Вараждински генералат
Вараждински генералат (нем. Warasdiner Generalat) је био посебна војно-управна област у саставу Војне крајине, која је представљала одбрамбени кордон Хабзбуршке монархије према Османском царству. Установљен је током 16. века, у склопу реформе старог система одбране, а обухватао је пограничну област између река Саве и Драве. Генералат је називан Вараждинским по томе што се генерална команда те крајишке области налазила у граду Вараждину (од 1595. године), а такође је био познат и под називом Славонска крајина, пошто се поменута област у то време називала Горњом Славонијом.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]
Територијално организовање Вараждинског генералата започето је досељавањем српског становништва из суседних области које су биле окупиране од стране Османлија.[2][3] Православни Срби су се доселили на опустошено и расељено подручје, на којем је претходно живео католички словенски народ кајкавског наречја, који се у изворима из тог времена назива "Словинци" (стари Славонци).[4][5] Године 1630. Фердинанд II (тадашњи цар Светог римског царства), на захтев Срба да сачувају своје претходне повластице, од којих су прве још из 15. века, издао је Влашки статут (Statuta Valachorum), који је такође утицао на територијализацију Вараждинског генералата.[6]
У почетку, Вараждински генералат су сачињавале три капетаније са средиштима у градовима: Копривница, Крижевци и Иванић (Иванић Град), а крајем 16. века основана је и капетанија Ђурђевац. Почетком 18. века формиране су две пуковније: Ђурђевачка пуковнија и Крижевачка пуковнија. Од 1731. до 1765. године, седиште овог генералата била је утврда Копривница. Од 1765. до 1787. седиште генералата постала је утврда Бјеловар, а након 1787. године Загреб.
Током 1871. године, отпочео је процес развојачења војно-крајишких области, а први сектор Војне крајине који је подвргнут том процесу био је управо Вараждински генералат, који је исте године укинут и преуређен у новостворену Бјеловарску жупанију, у саставу Краљевине Хрватске и Славоније.[7]
Види још
[уреди | уреди извор]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Дабић 1992, стр. 265-281.
- ^ Ивић 1923а, стр. 1-158.
- ^ Ивић 1926а, стр. 1-228.
- ^ Petrić 2007, стр. 23-38.
- ^ Petrić 2009, стр. 30-47.
- ^ Sučević 1953, стр. 33–70.
- ^ Planinić 1992, стр. 173-183.
Литература
[уреди | уреди извор]- Веселиновић, Рајко (1993). „Срби у Хрватској у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. књ. 3, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 427—490.
- Гавриловић, Славко (1993). Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XV-XIX век). Београд: Филип Вишњић.
- Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44.
- Гавриловић, Славко (1996а). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47.
- Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво Сава Мркаљ, Српско културно друштво Зора, Радничка штампа. стр. 111—126.
- Гавриловић, Славко (2006). Грађа за историју Војне границе у XVIII веку. 3. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Гавриловић, Славко (2008). Грађа за историју Војне границе у XVIII веку. 4. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Гавриловић, Славко (2009). Грађа за историју Војне границе у XVIII веку. 5. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Гавриловић, Славко (2011). Грађа за историју Војне границе у XVIII веку. 6. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије (3): 207—218. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 31. 07. 2017.
- Грујић, Радослав (1908). Пропаст манастира Марче. Загреб: Српска штампарија.
- Грујић, Радослав (1909). Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја. Нови Сад.
- Грујић, Радослав (1930). Споменица о Српском православном владичанству пакрачком. Пакрац: Издање свештенства Владичанства пакрачког.
- Грујић, Радослав (1931). Пакрачка епархија: Историско-статистички преглед. Нови Сад.
- Дабић, Војин С. (1975). „Прилог проучавању ратне привреде у Хрватској, Славонији и Банској крајини од половине XVI до краја XVII века”. Историјски часопис. 22: 91—102.
- Dabić, Vojin S. (1992). „Wanderungen der Serben nach Kroatien und Slawonien vom Anfang des XVI bis Ende des XVII Jahrhunderts”. Историјски часопис. 38 (1991): 43—76.
- Дабић, Војин С. (1992). „Сеоба Срба у Хрватску и Славонију од почетка XVI до краја XVII века”. Catena mundi. 1. Београд: Матица Срба и исељеника Србије. стр. 265—281.
- Дабић, Војин С. (2007). „Кнезови у Војној крајини у Хрватској и Славонији до половине XVIII века”. Зборник о Србима у Хрватској. 6: 7—123.
- Ивић, Алекса (1909). Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века. Сремски Карловци.
- Ивић, Алекса (1923а). „Миграције Срба у Хрватску током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 28: 1—158.
- Ивић, Алекса (1923б). „Марчанска епископија од Симеона Вретање до Гаврила Предојевића (1609-1642)”. Браство. 17: 156—165.
- Ивић, Алекса (1924). „Марчанска епископија од Гаврила Предојевића до Гаврила Мијакића (1642-1660)”. Браство. 18: 86—100.
- Ивић, Алекса (1925). „Марчанска епископија од 1662 до 1670”. Браство. 19: 196—216.
- Ивић, Алекса (1926а). „Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 36: 1—228.
- Ивић, Алекса (1926). „Марчанска епископија: Трагедија епископа Мијакића и његових калуђера”. Браство. 20: 68—82.
- Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 10. 2020. г. Приступљено 07. 06. 2019.
- Кашић, Душан Љ. (1967). Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској. Загреб: Савез удружења православног свештенства Хрватске.
- Кашић, Душан Љ. (1971). Српски манастири у Хрватској и Славонији. Београд: Српска Патријаршија.
- Кашић, Душан Љ. (1986). Отпор Марчанској унији: Лепавинско-северинска епархија. Београд: Православље.
- Кашић, Душан Љ. (1988). Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији. Загреб: Савез удружења православних свештеника Хрватске.
- Kudelić, Zlatko (2004). Katoličko-pravoslavni prijepori o crkvenoj uniji i grkokatoličkoj Marčanskoj biskupiji tijekom 1737. i 1738. godine. Zagreb: Hrvatski institut za povijest.
- Petrić, Hrvoje (2007). „Tko su "Slovenci" ili Slavonci u Hrvatsko-slavonskoj Vojnoj krajini tijekom 17. stoljeća”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 39: 23—38.
- Petrić, Hrvoje (2009). „O Kranjcima i "Slovencima" ili Slavoncima (Slovincima) u Križevačkoj županiji te Varaždinskom generalatu od kraja 16. do početka 18. stoljeća”. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci. 11: 30—47.
- Petrić, Hrvoje (2012). Pogranična društva i okoliš: Varaždinski generalat i Križevačka županija u 17. stoljeću. Zagreb: Meridijani.
- Petrić, Hrvoje (2014). „Predavci - prilog poznavanju podrijetla stanovništva u Varaždinskom generalatu”. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci. 16: 43—55.
- Planinić, Silvana (1992). „Krajiško okružno upraviteljstvo (distrikti) i krajiške imovne općine u Hrvatsko-slavonskoj krajini”. Arhivski vjesnik. 34-35 (1991-1992): 173—183.
- Sučević, Branko P. (1953). „Razvitak vlaških prava u Varaždinskom generalatu” (PDF). Historijski zbornik. 6: 33—70. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 08. 2016. г. Приступљено 18. 12. 2018.
- Trifković, Srđa (2010). The Krajina Chronicle: A History of Serbs in Croatia, Slavonia and Dalmatia. Chicago: The Lord Byron Foundation for Balkan Studies.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Срби и Војна Крајина
- Мапа
- Мапа
- Мапа Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2013)
| 16. и 17. век |
|
|---|---|
| 18. век |
|
| Хрватска крајина (19. век) |
|
| Славонска крајина (19. век) | |
| Банатска крајина (19. век) |
|
| Остале секције Војне крајине |
|
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
