Асонанца (лат. Assonare — звучати у складу) је фигура дикције која настаје понављањем истих самогласника ради постизања одређеног звучног ефекта. У старој француској поезији последњи акцентовани вокал, и то у низовима узастопних стихова, „асосира“.^[1] Пошто су се неки стихови почели римовати, у новијој поезији асонанца се почела супротстављати рими, тј. почела је да се ослобађа. Када се користи у комбинацији са римом, асонанца се назива „неправом“ или „ нечистом“ римом. Јавља се у поезији, где се користи да би се постигла еуфонија, тј. милозвучност. Асонанца се поред поезије јавља и у изрекама. Коришћена је и у енглеској поезији, а важна је и за француску, шпанску и келтску поезију.

• Владислав Петковић Дис, Можда спава

  Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао

• Сима Пандуровић, Родна груда

  Све се више воли што се већма стари

• Јован Јовановић Змај, Ђулићи XXXVI

  Дивље створе и облике,

  Ено, ено већ се губе,

  Па се опет врате

• Бранко Радичевић, ?

  Одо одма, лего у постељу,

  Да одспавам своју рану вељу,

  Лего тако, па лего и онако

• Алитерација

• Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Друго допуњено издање, Београд, Нолит, 1992.
• Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб, Школска књига, 1989.

• Дефиниција, етимологија, примери Архивирано на сајту Wayback Machine (19. септембар 2008)
• Assonance
• Извод из речника
• Rhetorical Figures in Sound: Assonance Архивирано на сајту Wayback Machine (19. октобар 2008)
• Основне одлике