Анселм Фојербах
| Анселм Фојербах | |
|---|---|
 Аутопортрет (1873) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. септембар 1829. |
| Место рођења | Шпајер, Краљевство Баварска |
| Датум смрти | 4. јануар 1880. (50 год.) |
| Место смрти | Венеција, Краљевина Италија |
| Уметнички рад | |
| Поље | сликарство |
| Правац | Класицизам |
Анселм Фојербах (12. септембар 1829 — 4. јануар 1880) био је немачки сликар. Он је водећи класицистички сликар немачке школе 19. века.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рани живот
[уреди | уреди извор]
Фојербах је рођен у Шпајеру, као син археолога Јозефа Анселма Фојербаха и унук правника Пола Јохана Анселма Ритера фон Фојербаха. Његова родна кућа данас је мали музеј.[1]
Између 1845. и 1848. похађао је академију у Диселдорфу, где су му предавали Јохан Вилхелм Ширмер, Вилхелм фон Шадов и Карл Сон . Наставио је студије на Минхенској академији, али је 1850. године, заједно са низом других незадовољних студената, прешао на академију у Антверпену, где је студирао код Густава Ваперса. Фојербах се преселио у Париз 1851. где је био ученик Томаса Кутуре до 1854.[2] У Паризу је произвео своје прво ремек-дело, Хафиз код фонтане (1852).[3]
Године 1854. финансијски потпомогнут од стране великог војводе Фридриха од Бадена, посетио је Венецију,[2] где је био импресиониран радовима водеће школе колориста. Неколико његових дела показују помно проучавање италијанских мајстора.[3] Из Венеције је наставио за Фиренцу, а затим у Рим. Остао је у Риму до 1873. године, са кратким посетама Немачкој.[2]
Током 1861. упознао је Ану Риси (познату као Нана), која му је позирала као модел наредне четири године.[2] Године 1866. њу је наследила као његов главни модел Лусија Бруначи, жена гостионичара која је позирала за његове слике Медеје.[2] Године 1862. Фојербах је упознао грофа Адолфа Фридриха фон Шака, који је од њега наручио копије италијанских старих мајстора. Гроф га је упознао са Арнолдом Беклином и Хансом фон Марезом. Њих тројица су постали познати као Deutchromer („Немачки Римљани“) због тога што су преферирали италијанску у односу на немачку уметност.[2]
Између 1869. и 1874. насликао је две верзије Платоновог Симпозијума.[4]
Године 1873. Фојербах се преселио у Беч, пошто је постављен за професора историјског сликарства на Академији.[2] Међу његовим ученицима су Лудвиг Дојч, Рудолф Ернст и Жан Дискарт. Он је касније имао сукоб мишљења са архитектом Теофилом Ханзеном око његовог мурала на плафону Пад титана, насликаног за Велику салу нове зграде Академије на Рингштрасе.
Последње године
[уреди | уреди извор]Године 1877. дао је оставку на дужност на Бечкој академији и преселио се у Венецију, где је умро 1880. године.[2] Брамс је компоновао Нание, комад за хор и оркестар, у његово сећање.
Након смрти, његова маћеха Хенријета, са којом је одувек био близак и која је увек радила на унапређењу његове каријере, написала је књигу под насловом „Завет“ или „Завештање“. У састав књиге је укључила његова писма и аутобиографске белешке. Књига је доживела успех и знатно је побољшала његову постхумну репутацију.[5]
Према наводима Енциклопедије Британика из 1911:
Био је прожет класичним знањем, а његове фигуралне композиције имају достојанство и једноставност грчке уметности. Он је први схватио опасност која проистиче из презира технике, да је занатско мајсторство потребно да би се изразиле и најузвишеније идеје, и да лоше нацртани обојени цртани филм никада не може бити врхунско достигнуће у уметности.[3]
Његови радови налазе се у водећим јавним галеријама у Немачкој. Штутгартска галерија има другу верзију Ифигеније; Карлсруе, Данте у Равени; Минхен, Медеја; и Берлин, Концерт, његова последња важна слика. Остала значајна дела су Пијета, Платонов симпозијум, Орфеј и Еуридика и Ариосто у парку Ферара.[3]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Јуначки пејзаж, 1855 -
Процеп у стени са кравама, 1855 -
Ифигенија, 1862 -
Приповедач на бунару, 1866 -
Рикордо ди Триволи, 1867 -
Орфеј и Еуридика, 1868–1869 -
Нимфа која се одмара, 1870 -
Пресуда у Паризу, 1870 -
Ифигенија II, 1871 -
Битка Амазонки, 1873 -
Банкет, 1874 -
Ифигенија III, 1875 -
Уметникова маћеха, 1878
_-_Google_Art_Project.jpg)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Home - Feuerbachhaus Speyer”. feuerbachhaus.de.
- ^ а б в г д ђ е ж Artist biography in German Masters of the Nineteenth Century, p.268
- ^ а б в г Encyclopædia Britannica, 1911
- ^ J.G. Lesher. „Some Notable Afterimages of Plato's Symposium”. Harvard University. Архивирано из оригинала 25. 01. 2021. г. Приступљено 10. 05. 2022.
- ^ Schiff, Gert, "An Epoch of longing" in German Masters of the Nineteenth Century, pp.24–7
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Везе ка радовима
- Немачки мајстори деветнаестог века: слике и цртежи из Савезне Републике Немачке, комплетан каталог изложбе из Метрополитен музеја, који садржи материјал о Анселму Фојербаху (бр. 25-28)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Уметничке | |
| Људи | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
