Јуриј Андропов
| Јуриј Андропов | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Јуриј Андропов 1974. | |||||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||||
| Пуно име | Јуриј Владимирович Андропов | ||||||||||||
| Датум рођења | 15. јун 1914.[1][2] | ||||||||||||
| Место рођења | Нагитскоја, Руска Империја | ||||||||||||
| Датум смрти | 9. фебруар 1984. (69 год.) | ||||||||||||
| Место смрти | Москва, СССР | ||||||||||||
| Држављанство | Совјетски Савез | ||||||||||||
| Религија | атеиста | ||||||||||||
| Професија | политичар и официр | ||||||||||||
| Политичка каријера | |||||||||||||
| Политичка странка | Комунистичка партија Совјетског Савеза | ||||||||||||
| Чин |  генерал-армије СССР-а | ||||||||||||
| |||||||||||||
| Потпис |  | ||||||||||||
Јуриј Владимирович Андропов (рус. Ю́рий Влади́мирович Андро́пов; Нагитскоја, 15. јун 1914 — Москва, 9. фебруар 1984) је био руски политичар, генерал-армије СССР-а, генерални секретар КПСС-а и лидер Совјетског Савеза[3] од 1982—1984. то јест до смрти 16 месеци након избора.[3]
Детињство и младост
[уреди | уреди извор]Андропов је био син железничког службеника и вероватно је рођен у Нагитскоји, Ставропољској губернији, царска Русија.[4] Кратко се образовао у Рубинском техничком факултету, пре него што је ступио у Комсомол 1930. године. Постепено је дошао до чланства у пуној партији 1939. и био је први секретар Комсомола у совјетској Карело-финској републици од 1940. до 1944. године. Током Другог светског рата, Андропов је узео учешћа у партизанским активностима. 1951. се преселио у Москву и ступио је у партијски секретаријат. 1954. године је постао совјетски амбасадор у Мађарској. Андропов је био један од одговорних за совјетску одлуку да се нападне Мађарска током Мађарске револуције 1956. године.
Успон
[уреди | уреди извор]Андропов се вратио у Москву на челу Одсека за везу са социјалистичким државама (1957- 1967) и именован је у секретаријат Централног комитета 1962. наследивши Михајла Суслова, а 1967. је именован за шефа КГБ-а. 1973. Андропов је постао члан Политбироа, иако није дао оставку на чело КГБ-а до 1982. године.
Неколико дана након Брежњевљеве смрти (10. новембар 1982), Андропов је изненађујуће именован за Генералног секретара испред Константина Черњенка.[3] Он је био први шеф КГБ-а који је постао Генерални секретар. Његово именовање на Западу је примљено са страхом, због његове улоге у КГБ-у и Мађарској.
Андропов као премијер
[уреди | уреди извор]Током своје владавине, Андропов је покушавао да побољша економију и смањи корупцију. Такође је запамћен због своје антиалкохоличарске кампање и борбе да се повећа радна дисциплина. Обе кампање су спроводене типичним совјетским административним приступом и грубост је много подсећала на Стаљинову владавину.
У спољној политици је мало урадио - рат се наставио у Авганистану. Андроповљева владавина је такође обележена захлађењем односа са САД. Док је Андропов покренуо низ предлога који су укључивали смањење нуклеарних ракета средњег домета у Европи и састанак са америчким председником Роналдом Реганом, ови предлози су наишли на глуве уши Реганове и Тачеркине администрације. Напетости у Хладном рату су повећане обарањем јужнокорејског путничког авиона који је залутао на совјетску територију 1. септембра 1983. и америчким размештањем Першинг ракета у Европи. Совјетско-амерички преговоре о контроли нуклеарног оружја у Европи је прекинуо Совјетски Савез новембра 1983.
Један од његових најпознатијих чинова током свог кратког времена на челу Совјетског Савеза је било одговарање на писмо америчке девојчице Саманте Смит и њеним позивом у Совјетски Савез, што је довело до тога да Саманта постане врло познат борац за мир.
Андроповљево наследство
[уреди | уреди извор]Андропов је умро због отказивања бубрега 9. фебруара 1984, након неколико месеци неуспешног лечења, a наследио га је Константин Черњенко. Сахрањен је у Москви у некрополи код зида Кремља.
Андроповљево наследство је постало предмет многих дебата у Русији и другде, и међу ученицима и међу масовним медијима. Он остаје константан фокус телевизијских документараца, посебно око важних годишњица.
Упркос Андроповљевом чврстом ставу у Мађарској и бројним прогонствима и интригама за које је одговоран током свог дугог управљања КГБ, означен је од стране многих коментатора као хумани реформатор. Често се сматра је је започео постепеније и конструктивније реформе од Горбачова; највећа теме спекулације је да ли би Андропов реформисао СССР на начин који не би довео до распада Совјетског Савеза.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ По утверждению самого Андропова — родился он годом позже и приписал себе год, чтобы поступить на учёбу в техникум см.
- ^ «Слух об иной дате рождения отца пошел после издания в Москве какой-то книги. Её автор совершенно безосновательно высказал предположение, что Андропов родился на год позже. И эта информация пошла гулять по стране. У нас в семье всегда была известна только одна дата — это 1914 год. Все остальное чистейшие выдумки, которые даже не стоит и обсуждать» (Дочь Юрия Андропова от первого брака, Евгения Волкова) (Ярославская газета «Караван-РОС» от 28.06.2004).
- ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 51. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „Yury Andropov | Biography & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-02-02.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Јуриј Андропов на Викимедијиној остави
Председници Президијума Врховног совјета СССР-а | ||
|---|---|---|
називи фукција по периодима: председник Централног извршног комитета (1922-1937), председник Президијума Врховног совјета (1938-1989) и председник Врховног совјета (1989-1991) | ||
| .svg) | |
 | | ||
| 1927–1950 |
|
|---|---|
| 1951–1975 |
|
| 1976–2000 |
|
| 2001– |
|
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Људи | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
