Ђузепе Гарибалди
| Ђузепе Гарибалди | |
|---|---|
 Ђузепе Гарибалди | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 4. јул 1807. |
| Место рођења | Ница, Француско царство |
| Датум смрти | 2. јун 1882. (74 год.) |
| Место смрти | острво Капрера, Краљевина Италија |
Ђузепе Гарибалди (итал. Giuseppe Garibaldi; Ница, 4. јул 1807 — острво Капрера, 2. јун 1882), италијански револуционар и борац за уједињење и слободу Италије.[1] Он је допринео уједињењу Италије и стварању Краљевине Италије. Он се сматра једним од највећих генерала модерног доба[2] и једним од италијанских „очева отаџбине“, заједно са Камилом Кавуром, грофом од Кавура, Виктором Емануелом II од Италије и Ђузепеом Мацинијем.[3] Гарибалди је такође познат као „Херој два света“ због својих војних подухвата у Јужној Америци и Европи.[4]
Гарибалди је био следбеник италијанског националисте Мацинија и прихватио је републикански национализам покрета Млада Италија.[5] Постао је присталица уједињења Италије под демократском републичком владом. Међутим, раскинувши са Мацинијем, прагматично се удружио са монархистичким Кавуром и Краљевином Пијемонт-Сардинија у борби за независност, подредивши своје републиканске идеале својим националистичким до уједињења Италије. Након учешћа у устанку у Пијемонту, осуђен је на смрт, али је побегао и отпловио у Јужну Америку, где је провео 14 година у избеглиштву, током којих је учествовао у неколико ратова и научио вештину герилског ратовања.[6] Године 1835, придружио се побуњеницима познатим као Рагамуфинс (farrapos), у Рагамуфинском рату у Бразилу, и преузео њихов циљ успостављања Риограндске републике, а касније и Катариненске републике. Гарибалди се такође укључио у Грађански рат у Уругвају, подижући италијанске снаге познате као црвенокошуљаши, и још увек се слави као важан сарадник реконституцији Уругваја.
Године 1848, Гарибалди се вратио у Италију. Ту је командовао и борио се у војним кампањама које су на крају довеле до уједињења Италије. Привремена влада Милана га је прогласила за генерала, а министар одбране га је унапредио у генерала Римске републике 1849. Када је избио Рат за независност априла 1859, предводио је своје Алпске ловце у освајању већих градова у Ломбардија, укључујући Варезе и Комо, и досегли су до границе Јужног Тирола; рат је завршен стицањем Ломбардије. Следеће године је предводио Поход хиљаде у име и уз сагласност Виктора Емануила II. Експедиција је била успешна и завршена је припајањем Сицилије, јужне Италије, Марке и Умбрије Краљевини Пијемонт-Сардинији пре стварања уједињене Краљевине Италије 17. марта 1861. Његов последњи војни поход догодио се током ФFranco-Prussian Warранцуско-пруског рата као командант Вогезске армије.
Гарибалди је постао међународна фигура за националну независност и републиканске идеале, а историографија и популарна култура двадесетог века га сматрају највећим националним херојем Италије.[7][8] Засипали су га дивљењем и похвалама многи тадашњи интелектуалаци и политичке личности, укључујући Абрахама Линколна,[9] Вилијама Брауна,[10] Франческа де Санктиса, Виктора Ига, Александра Диму, Малвида фон Мајзенбуга, Жорж Санда, Чарлса Дикенса,[11] и Фридриха Енгелса.[12]
Гарибалди је такође инспирисао касније личности као што су Џавахарлал Нехру или Че Гевара.[13] Историчар А. Ј. П. Тејлор назвао га је „једином фигуром која је вредна дивљења у модерној историји“.[14] У популарном причању његове приче, он се повезује са црвеним кошуљама које су његови добровољци, Гарибалдини, носили уместо униформе.
Биографија
[уреди | уреди извор]У младости је био морнар. Док је служио војни рок (1833—1834) у морнарици Краљевине Сардиније и Пијемонта потпао је под утицај Ђузепеа Мацинија, предводника италијанског национализма, и постао припадник друштва Млада Италија. После неуспеле оружане побуне у Савоји 1834. године када је осуђен на смртну казну бежи у Јужну Америку где се бори за независност новоосноване републике Рио Гранде до Сул (данашња истоимена бразилска држава), и њено одвајање од тадашњег бразилског царства.[15] Потом је суделовао и у уругвајско-аргентинском рату на страни Уругваја. У почетку је заповедао уругвајском морнарицом да би касније постао заповедник Италијанске легије у Монтевидеу. У тим борбама стекао је светску славу.
У домовину се враћа у априлу 1848. како би суделовао у борби за независност Италије и рату против Аустрије.[15] Борбе против Аустријанаца у Милану и против француских снага код Рима 1849. за Римску републику донеле су му националну славу. Ипак 1849. године код Рима је натеран на повлачење кроз средишњу Италију. У том повлачењу погинула је Анита - његова супруга и саборац.[16] После пада Римске републике дошао је у помоћ Венецији с 4.000 добровољаца. Но, монархисти су га ухапсили и прогнали. Гарибалди је распустио своју војску и потражио уточиште прво у северној Африци, потом у Сједињеним Државама, а након тога у Перуу. Јунак два света - како су га звали није се могао вратити у Италију све до 1854. године.
Године 1859, помогао је Пијемонту у рату против Аустрије, предводећи добровољачке јединице.[15] У тим ратним сукобима његове снаге заузеле су места Варезе и Комо. У мају 1860. Гарибалди изводи свој највећи подухват и поход: освајање Сицилије и Напуља. Овога пута није имао владину подршку, али премијер Кавур и краљ Виторио Емануеле II нису се усудили да га зауставе. Краљ и премијер били су му спремни помоћи, али само под условом да се подухват покаже успешним. Дана 6. маја 1860. са 1.000 црвенокошуљаша (припадника Гаибалдијевих добровољачких снага) улази у место Марсала на Сицилији, а 11. маја Гарибалди се прогласио диктатором Сицилије у име краља Виторија Емануела II. У бици код Клатафимија 30. маја његове герилске снаге поразиле су регуларну војску напуљског краља. Након освајања Палерма премијер Кавур одлучио је Гарибалдију пружити помоћ, али тек тајну.
Након освајања Сицилије прелази на континентални део Италије и 7. септембра 1860. тријумфално улази у Напуљ. Тада уводи политичке реформе, дели земљу сељацима али уместо проглашавања републике добровољно уступа власт монархистима у уверењу како ће Савојска династија ујединити Италију. Међутим његова војска је распуштена, а он удаљен на острво Капрера. Но, Гарибалди није престао с борбом. Године 1862. и 1867. у неколико наврата покушава заузети Рим и ослободити га папске власти. У првом је покушају рањен, а у оба ухваћен. У првом покушају 1862. италијанска влада морала је зауставити Гарибалдија у страху од међународних последица које би уследиле након свргавања папске власти. Суделује и у француско-пруском рату (1870—1871) када предводи групу добровољаца (у којој су били и његова два сина) који подржавају нову француску републику.
Гарибалди поздравља Париску комуну, а у одсуству је изабран за члана ЦК париске Народне гарде. У Рим се враћа 1871. године. Разочаран у политику, прогласио се социјалистом. Преминуо је 1882. године у месту Капрера, на истоименом острву у 75-ој години живота.[17] Данас се сви историчари слажу да без Гарибалдијеве подршке не би било могуће уједињење Италије. Надарен лидер и човек из народа пуно је боље од Кавура и Мацинија знао како окупити масе.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 95. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ Brooks, Constant (1991). Antonio Panizzi: Scholar and Patriot. "Chapter VIII. Panizzi and Garibaldi. The Kingdom of Italy". Manchester University Press. p. 133.
- ^ Bouchard, Norma . Risorgimento in Modern Italian Culture: Revisiting the Nineteenth-Century Past in History, Narrative, and Cinema. Madison: Fairleigh Dickinson University Press. 2005. стр. 76. ISBN 9780838640548..
- ^ „Unità d'Italia: Giuseppe Garibaldi, l'eroe dei due mondi”. Enciclopedia De Agostini. 7. 3. 2011. Приступљено 2. 9. 2020 — преко Sapere.
- ^ Riall, Lucy (2007). Garibaldi: Invention of a Hero. New Haven: Yale University Press. стр. 1. ISBN 9780300144239.
- ^ Ridley, Jaspar (2001). Phoenix: Garibaldi (illustrated, reprint ed.). London: Phoenix Press. ISBN 9781842121528.
- ^ AA.VV. (1999). La fabrique des héros. Maison des Sciences de l'Homme. стр. 11. ISBN 2-7351-0819-8.
- ^ „La scuola per i 150 anni dell'Unità I protagonisti: Garibaldi”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2014. г.
- ^ Mack Smith, ed., Denis . Garibaldi (Great Lives Observed). . Prentice Hall: Englewood Cliffs. 1969. стр. 69—70. ISBN 9780133467918. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ). - ^ „"Frasi di William Brown (ammiraglio)"”. Приступљено 2. 9. 2020.. LeCitazioni.. "È il più generoso dei pirati che abbia mai incontrato."
- ^ Schlicke, Paul (2011). The Oxford Companion to Charles Dickens: Anniversary Edition. Oxford: Oxford University Press. стр. 10. ISBN 9780199640188.
- ^ Rossi, Lauro (2010). Giuseppe Garibaldi due secoli di interpretazioni. Rome: Gangemi Editore. стр. 238. ISBN 9788849292640.
- ^ Di Mino, Massimiliano; Di Mino, Pier Paolo (2011). Il libretto rosso di Garibaldi. Rome: Castelvecchi Editore. стр. 7. ISBN 9788895903439..
- ^ Parks, Tim (2. 7. 2007). „The Insurgent: Garibaldi and his enemies”. The New Yorker. Приступљено 2. 9. 2020.
- ^ а б в „Умро Ђузепе Гарибалди, италијански револуционар – 1882. година”. Дневно. Приступљено 19. 1. 2019.
- ^ Sibag Montefjore, Sajmon (2009). 101 heroj svetske istorije. Beograd: Laguna. стр. 200. ISBN 978-86-7436-960-9.
- ^ „Giuseppe Garibaldi | Biography, Redshirts, Significance, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-25. Приступљено 2024-02-01.
Литература
[уреди | уреди извор]- Sibag Montefjore, Sajmon (2009). 101 heroj svetske istorije. Beograd: Laguna. стр. 200. ISBN 978-86-7436-960-9.
- Anonymous (1893). „GENERAL GARIBALDI (Obituary Notice, Friday, June 3, 1882)”. Eminent Persons; Biographies reprinted from The Times. III (1882—1886). London and New York: Macmillan and Co & The Times Office. стр. 12—41. Приступљено 18. 3. 2019 — преко Internet Archive.
- Garibaldi, Giuseppe (1861). Dumas, Alexandre, ур. Garibaldi: an autobiography. Превод: Robson, William. Routledge, Warne, and Routledge. Приступљено 18. 3. 2019 — преко Internet Archive.
- Hughes-Hallett, Lucy (2004). Heroes: A History of Hero Worship. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-1-4000-4399-6.
- Marraro, Howard R (1943). „Lincoln’s Offer of a Command to Garibaldi: Further Light on a Disputed Point of History.”. Journal of the Illinois State Historical Society. 36 (3): 237—270.
- Riall, Lucy (1994). The Italian Risorgimento: State, Society, and National Unification. Routledge.
- Riall, Lucy (2008). Garibaldi: Invention of a hero. Yale University Press..
- Riall, Lucy (1998). „Hero, saint or revolutionary? Nineteenth-century politics and the cult of Garibaldi.”. Modern Italy. 3 (02): 191—204..
- Riall, Lucy (2014). „Travel, migration, exile: Garibaldi's global fame.”. Modern Italy. 19 (1): 41—52..
- Ridley, Jasper (1974). Garibaldi., a standard biography.
- Mack Smith, Denis (1969). Garibaldi (Great Lives Observed). Englewood Cliffs, N.J.: Prentice Hall.
- Trevelyan, George Macaulay (1911). Garibaldi and the making of Italy. London: Longmans, Green and Co. Приступљено 18. 3. 2019 — преко Internet Archive.
- Trevelyan, George Macaulay. Garibaldi and the Thousand.
- Trevelyan, George Macaulay. Garibaldi's Defence of the Roman Republic.
- Werner, A. (1971). Autobiography of Giuseppe Garibaldi Vol. I, II, III. New York: Howard Fertig.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Garibaldi and the Volturnus' battle
- Giuseppe Garibaldi на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
- Ђузепе Гарибалди на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- Garibaldi & the Risorgimento – Brown University
- Brown University Library Original water-color panorama 273 ft in long painted around 1860 depicting the life and campaigns of Garibaldi
- -author= -
- 1867 Caricature of Garibaldi by André Gill
- „i Mille Garibaldini”. Архивирано на сајту Wayback Machine (12. фебруар 2021) (језик: италијански)
- „il Patriota dei Mille: Paolo Bovi Campeggi”. Архивирано на сајту Wayback Machine (15. новембар 2020) (језик: италијански)
- Review of Lucy Riall's Garibaldi: The Invention of a Hero
- "Mio Padre" by Clelia Garibaldi Book's web site (језик: италијански)
- -author= -
- "That bronze of Garibaldi in New York Village …a long story", by Tiziano Thomas Dossena, bridgepugliausa.it, 2012
- Новински исечци на тему Ђузепе Гарибалди у Новинским архивама 20. века Немачке националне библиотеке економије (ZBW)
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Академске | |
| Људи | |
| Остале | |
Text is available under the CC BY-SA 4.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.
