Диференцијација је процес у току онтогенетског развића којим се ћелије или њихове групе мењају морфолошки и физиолошки чиме се специјализују за обављање одређене функције. Дешава се искључиво у живим системима и њиме се постиже разноврсност облика, структуре и функције. Иницијалне ћелије су ембрионалне или меристемске ћелије, а ћелије које настају од њих су најчешће сложеније и са смањеном способношћу деобе. Како процес диференцијације одмиче и ћелија се приближава завршном, адултном облику она губи многе опште особине међу којима и способност деобе и постаје уско специјализована.

Сваки организам је клон ћелија потомака једне једине ћелије - оплођене јајне ћелије. Зато су све његове ћелије генетички идентичне, а разлике у њиховом фенотипу настају у току процеса диференцијације. Процес током развића којим од зигота настаје велики број различитих врста ћелија назива се цитодиференцијација. Процес којим диференцијацијом ћелија настају ткива је хистогенеза.

Одржање ћелије у диференцираном стању омогућава ћелијска меморија. Механизми ћелијске меморије могу бити:

• цитоплазматски
• аутокрини
• нуклеусни

• Деоба ћелије

• Ћурчић, Б: Развиће животиња, Научна књига, Београд, 1990.
• Маричек, Магдалена; Ћурчић, Б; Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1996.
• Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
• Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
• Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
• Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
• Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
• Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.

• BioNet škola