Vojislav (Marambo) Jovanović (Beograd, 24. septembar 1884 — Beograd, 20. jul 1968), srpski diplomata i naučni radnik. Bio je istoričar književnosti i to sa posebnim naglaskom na proučavanju narodnih umotvorina, zatim prevodilac, publicista, bibliograf, dramski pisac-satiričar, arhivista, diplomata, i nadasve strastveni kolekcionar knjiga i bibliofil.

Vojislav Jovanović je završio gimnaziju u Beogradu 1903. Studirao je književnost u Lozani, Ženevi i Londonu, a doktorirao je u Grenoblu 1911. Godine 1912. izabran je za docenta Beogradskog univerziteta za uporednu književnost. Tokom Prvog svetskog rata bio je član ratnog Presbiroa srpske Vrhovne komande i šef Presbiroa srpske vlade u Londonu i Vašingtonu. Za vanrednog profesora izabran 1919. Univerzitetsku karijeru napustio je godinu dana kasnije. Uređivao je Srpski književni glasnik 1920-1921. Godine 1924. postavljen je za načelnika istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela i na tom je poslu, s kraćim prekidima, ostao do 1950. Od 1950-1962. radi u Srpskoj akademiji nauka kao naučni savetnik i naučni saradnik. Umro je u Beogradu 1968.

Književni rad započinje 1903. godine saradnjom u Malom žurnalugde pod pseudonimom Marambo objavljuje između ostalog i pozorišne kritike. Prvu dramu pod naslovom Tako reče Zaratustra napisao je te iste godine i poslao na anonimni konkurs Matice srpske. Prema podacima koje daje sam Jovanović 1914. uz knjigu drama pod zajedničkim naslovom Karijera ostali pozorišni komadi nastali su sledećim redom: Naš zet 1905, Naši očevi 1905-1906, Naši sinovi 1906, Karijera 1907. Naši sinovi i Naši očevi dobili su drugu nagradu na konkursu Narodnog pozorišta 1906.

Jedan deo Jovanovićevog tematski vrlo raznorodnog naučnog rada vezan je za proučavanje naše narodne književnosti. Najveći doprinos u toj oblasti predstavlja njegova doktorska disertacija „Gusle“ Prospera Merimea, u kojoj je, služeći se obimnom dokumentacijom, rešio pitanje postanka i izvora ove poznate književne mistifikacije i tako prikazao i ulogu naše narodne poezije u evropskom romantizmu. Ovome treba dodati i čuvene antologije: Srpske narodne pesme (1922) i Srpske narodne pripovetke (1925).

Jovanovićevo interesovanje za političku istoriju dalo je takođe dragocene rezultate: uredio je zbirku dokumenata o pitanjima granice s Albanijom, o Rapalskom ugovoru, o Londonskom paktu i knjigu o jugoslovenskim arhivima iz drugog svetskog rata. U tom poslu posebno važno mesto zauzima Engleska bibliografija o istočnom pitanju u Evropi.

Prevodio je Voltera i Ibzena.

• Naši sinovi, komad u četiri čina, sa epilogom, Mostar, 1907. Štamparsko umjetnički zavod Pahera i Kisića. Kol. Mala biblioteka, knj. XXVIII, sv. 139/140.
• Karijera (Karijera, komedija u tri čina; Naš zet, komad u jednom činu; Naši očevi, komedija u tri čina), Beograd, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1914.
• Naši sinovi, u knjizi Stariji dramski pisci (priredio Stanislav Bajić), Srpska književnost u sto knjiga, Novi Sad/Beograd, Matica srpska/SKZ, 1972.
• Tako reče Zaratustra, drama u tri čina (pronašao i za štampu priredio Vaso Milinčević), Književna istorija, 1974, VI, 24, str. 703-739.

• Vojislav Jovanović Marambo na sajtu IMDb
• Biografija na Projektu Rastko
• Zajednica biblioteka univerziteta Srbije
• Šta krije beči Rajhsarhiv („Politika“, 7. jul 2010)
• Filmsko blago sačuvano od propasti („Blic“, 3. oktobar 2010)