Prividna zvezdana veličina, vidljiva veličina ili magnituda (latinski: magnitudo), m) određuje prividnu jačinu sjaja nekog nebeskog tela. Hiparh je, u 2. veku pre nove ere, zvezde vidljive golim okom razvrstao u šest kategorija i time imenovao šest prividnih veličina, a to je uradio tako da su najsjajnije zvezde bile zvezde prve zvezdane veličine, a one najslabijeg sjaja - šeste. Pojavom primene teleskopa i radi uvođenja preciznosti danas zvezdana veličina nekog nebeskog objekta može biti i decimalan broj i negativna. Sjaj zvezde često se izražava u zvezdanim veličinama u obliku 1^m,4.

Prividna zvezdana veličina ne predstavlja objektivnu veličinu sjaja neke zvezde, već jačinu osećaja nadražaja detektora kao što je oko. Veza između subjektivne prividne veličine zvezde i objektivne fizičke veličine - osvetljenosti (E) data je Pogsonovim zakonom.

Kako se zvezde nalaze na različitim udaljenostima od Zemlje, prividna zvezdana veličina nam nije od koristi pri poređenju ukupnog intenziteta sjaja neke dve zvezde ukoliko se nalaze na različitim udaljenostima, što je najčešći slučaj. Zbog toga se uvodi apsolutna zvezdana veličina (M). Veza između apsolutne i prividne zvezdane veličine data je formulom:

${\displaystyle M=m+5-5*\log(r)}$

gde je r udaljenost tela od Zemlje izražena u parsecima, a log logaritam za osnovu 10. Data formula se može predstaviti i kao:

${\displaystyle M=m+5+5*\log(\pi )}$

gde je ${\displaystyle \pi }$ godišnja paralaksa zvezde izražena u uglovnim sekundama. Pri tome koristimo jednakost:

${\displaystyle \pi =1/r}$

Prividna zvezdana veličina Sunca iznosi -26,^m6, punog Meseca -12^m,6, a zvezde Sirijus -1^m,4.

• Apsolutna zvezdana veličina
• Pogsonov zakon
• Lambertov zakon
• Veber-Fehnerov zakon