Fransoa Trifo (François Truffaut) (6.2. 1932 - 21.10. 1984) francuski filmski režiser i kritičar. Jedan od utemeljivača novog talasa.

Sredinom pedesetih godina Trifo je, zajedno sa grupom mladih kritičara, budućih slavnih režisera, koju su činili Žan-Lik Godar, Klod Šabrol, Žak Rivet i Erik Romer, sarađivao u avangardnom časopisu Bioskopske sveske(Cahiers du cinema), gdje je i formulisao čuvenu autorsku teoriju. Trifoov prvi film 400 udaraca, snimljen u godini kada su se pojavila još dva filma koja su označila početak novog talasa- Reneov Hirošimo, ljubavi moja i Godarov Do posljednjeg daha (za koji je Trifo radio scenario), 1959., dobio je Nagradu za najbolju režiju u Kanu, kao i njujoršku Nagradu kritike za najbolji film na stranom jeziku u 1959. godini.

1959. završio je „400 udaraca” koji su postigli momentalni uspjeh, otvarajući vrata novom talasu i njegovoj svjetskoj karijeri. 1968. Trifo je planirao da oženi svoju omiljenu glumicu,Klod Žad, koja je glumila u filmovima „Ukradeni poljupci”, „Zajednički sto i postelja”, „Ljubav u bjekstvu”, ali je promjenio svoju odluku u poslednjem momentu. Uprkos tome, Trifo i Žad su ostali odlični prijatelji.

Trifo je snimio drugi igrani film o Antoanu Doanelu (Žan Pjer Leod), „Ukradeni poljupci” („Baisers Volés”, 1968), koji je zgodno snimio Šerval. To je nježan, pun ljubavi, portret Antoana koji odrasta u nizu ljubavnih veza da bi se na kraju vjerio s Kristinom (Klod Žad). „Bračno gnijezdo” („Domicile conjugal”, 1970) treći je film serije o Doanelu, o prvim dvijema godinama Antoanovog i Kristininog braka, o srozavanju braka zbog jedne ljubavne afere i o njegovom konačnom, teškom ponovnom uspostavljanju. Film je lak i duhovit, i kao komedija prilično uspio, ali kao i „Žil i Žim” pokreće neka ozbiljna pitanja o samoj instituciji braka i o njegovim mogućnostima. Trifo je završio seriju o Doanelu, započetu filmom „400 udaraca” dvadest godina ranije, filmom „Ljubav u bjekstvu” („L'Amour en fuite”, 1979), koji počinje Antoanovim sporazumnim razvodom od Kristine i nastavlja se slučajnim susretima s ličnostima iz njegove prošlosti.

Njegova dva posljednja filma, međutim, označavaju skromni povratak na poznati teren opsesivne romanse „Žena iz susjedstva” („La Femme d'à côté”, 1981); i hičkokovskog komičnog trilera „Brzo nedelja!” („Vivement dimanche!”, 1983). Snimao je filmove sve do svoje smrti, 21.oktobra 1984. u Neiju na Seni, koja je nastupila kao posljedica tumora na mozgu. Pokopan je na groblju Monmartr u Parizu kada je imao pedeset dvije godine.

• 400 udaraca (Les Quatre-cents coups) (1959)
• Pucajte na pijanistu (Tirez sur le pianiste) (1960)
• Žil i Džim (Jules et Jim) (1962)
• Nježna koža (Le Peau douce) (1964)
• Fahrenheit 451 (Farenhajt 451) (1966)
• Mlada je bila u crnini (La Mariee etait en noir) (1967)
• Ukradeni poljupci (Baisers volés) (1968)
• Sirena Misisipija (La Sirene du Mississippi) (1969)
• Divlji dječak (L'Enfant sauvage) (1969)
• Bračno gnijezdo (Domicile conjugal) (1970)
• Dvije Engleskinje i kontinent (Les Deux Anglaises et le continent) (1971)
• Ljepotica kao ja (Une Belle fille comme moi) (1972)
• Američka noć (La nuit américaine) (1973)
• Priča o Adeli H. (L'Histoire d'Adele H.) (1975)
• Džeparac (L'Argent de poche) (1976)
• Čovjek koji je volio žene (L'Homme quai amait les femmes) (1977)
• Zelena soba (La Chambre verte) (1978)
• Poslednji metro (Le dernier métro) (1980)
• Žena iz susjedstva (La Femme d'a cote) (1981)
• Brzo nedjelja (Vivament dimanche!) (1983)

François Truffaut na Wikimedijinoj ostavi

• François Truffaut na sajtu IMDb
• New Wave Film Encyclopedia: "François Truffaut"
• François Truffaut - biografija
• Francois Truffaut na The Guardian Film