For faster navigation, this Iframe is preloading the Wikiwand page for Симеон Синиша.

Симеон Синиша

Материал из Википедии — свободной энциклопедии

Симе́он Си́ниша У́рош Палео́лог Не́манич
серб. Симеон Урош Палеолог
греч. Συμεών Ούρεσης Παλαιολόγος
1347 — 1356
Предшественник Византийское правление, губернатор Иоанн Ангел
Преемник Никифор II Орсини
1356 — 1371
Преемник Иоанн Уреш Палеолог
1359 — 1366
Предшественник Никифор II Орсини
Преемник Фома II Прелюбович (в Янине)
Петер Лоша (в Арте с 1359 г.)
Гин Буа Шпата (в Ангелокастроне с 1359)
Правитель Фессалии
1359 — 1371
Предшественник Никифор II Орсини
Преемник Иоанн Уреш Палеолог

Рождение 1326(1326)
  • неизвестно
Смерть 1371(1371)
  • неизвестно
Род Неманичи
Отец Стефан Урош III Дечанский
Мать Мария Палеолог
Супруга Томайда Орсини
Дети Мария Ангелина Дукена Палеологина
Иоасаф Метеорит
Отношение к религии Сербская православная церковь
Логотип Викисклада Медиафайлы на Викискладе

Симе́он Си́ниша У́рош Палео́лог Не́манич (серб. Симеон Синиша Урош Палеолог Немањић, греч. Συμεών Ούρεσης Παλαιολόγος, 13261371) — деспот Эпира в 1347—1356. Претендент на престол Сербо-греческого царства. В связи с этим в 1356 году он провозгласил себя царем сербов и греков и использовал этот титул вплоть до своей смерти в 1371 году. Царь Эпира в 13591366, а также правитель Фессалии в 13591371.

Происхождение

[править | править код]

Симеон Синиша Неманич был сыном сербского короля Стефана Уроша III Дечанского и его второй жены византийской принцессы Марии Палеологины. Мария была внучкой императора Михаила VIII Палеолога.

Также Синиша являлся сводным братом царя сербов и греков Стефана Душана. Воспользовавшись гражданской войной в Византийской империи, Душан к 1347 году захватил весь Эпир и Фессалию. Он даровал Симеону титул деспот и отдал ему в управление Эпир[1][2].

В 1355 Стефан Душан умер. В связи с этим Симеон Неманич начал претендовать на престол царя сербов и греков после смерти Душана. К 1356 году он обособился от сына Душана царя Стефана Уроша V и стал самостоятельным правителем Эпира. Однако весной 1356 года на его владения напал Никифор II Орсини — бывший правитель Эпира. Орсини разбил Симеона и захватил его владения, к которым он присоединил и Фессалию.

Симеон бежал в Сербию, где он задумал свергнуть своего племянника Стефана Уроша V. Синиша захватил Костур и провозгласил себя царем сербов и греков, тем самым бросив Стефану V открытый вызов[2]. Но поддержка, которую Симеон получил, была незначительной[3]. А совет проведенный в Скопье, не принял притязаний Симеона. Тем не менее Синиша в 1358 году атаковал в районе Скадар царя Стефана Уроша V, но потерпел поражение[3]. После этого Симеон Урош отказался от надежды утвердиться в Сербии. Он не отказался от своих претензий и продолжал использовать титул царя сербов и греков[2].

Возвращение в Эпир

[править | править код]

В 1359 году деспот Эпира Никифор II Орсини был убит в схватке против албанских кланов, открыв возможность Симеону Урошу вновь утвердиться в Эпире. Он прибыл в регион, где его власть признали Эпир, Фесалия, и часть Албании. Он выбрал своей столицей Фессалийский город Трикала[4], и в благодарность за освобождение Эпира от власти Никифора II, Неманич даровал лидерам албанских кланов Петер Лоше и Гин Буа Шпате титул деспот, позволяя Лоше править Артским деспотатом, а Шпате — деспотатом Ангелокастрон и Лепанто в качестве вассалов.

Синиша вновь стал планировать свергнуть Стефана Уроша V. Однако, мечте Симеона не суждено было сбыться из-за начавшейся в греческих и албанских землях борьбы за власть. Старые сербские земли раздирали феодальные междоусобицы, подогреваемые вмешательством Венгрии. В Косово правил князь Воислав Войнович. С этим правителем враждовали зетские господари Балшичи, которые в 1366 году отказались признавать власть царя Симеона Уроша. Деспот Валона и Канина Иван Комнин Асень закрепился на своей территории и также объявил независимость. Областью в центральной Сербии овладел князь Лазарь.

Таким образом, Симеон Урош владел южными областями бывшего Сербского царства Душана; Фессалией и Эпиром. Однако он был не в состоянии обеспечить свою власть на большей части Эпира. Так, например, Артский деспотат и Деспотат Ангелокастрон и Лепанто, во главе которых оставались Петер Лоша и Гин Буа Шпата были фактически независимыми. Более того албанцы устраивали набеги на северный Эпир. Горожане Янины, крупного города Эпира, выслали Симеону Урошу петицию, в которой просили о защите их от албанцев. В 1366 году Симеон передал остатки Эпира Фоме Прелюбовичу, оставляя за собой Фессалию, где он умер в 1371 году, его наследником стал сын Иоанн Урош Палеолог.

Примечания

[править | править код]
  1. John Van Antwerp Fine «The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest»
  2. 1 2 3 Сима М. Чиркович "История сербов"
  3. 1 2 Mihaljčić, Rade "Крај Српског царства [End of the Serbian Empire]. Belgrade: Srpska književna zadruga"
  4. Ћирковић, Сима "Срби у средњем веку."Београд: Идеа.

Литература

[править | править код]
  • Ferjančić, Božidar[англ.]. Тесалија у XIII и XIV веку (серб.). — Belgrade: Византолошког институт САНУ, 1974.
  • Fine, John Van Antwerp (1994), The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, University of Michigan Press, ISBN 978-0-472-08260-5
  • Kazhdan, Alexander, ed. (1991), Oxford Dictionary of Byzantium, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-504652-6
  • Miller, William (1908), The Latins in the Levant, a History of Frankish Greece (1204–1566), New York: E.P. Dutton and Company
  • Nicol, Donald MacGillivray (2010), The Despotate of Epiros 1267–1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-13089-9
  • Soulis, George Christos (1984), The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331–1355) and his successors, Dumbarton Oaks, ISBN 0-88402-137-8
  • Politikin Zabavnik
  • Историја српског народа 1, група аутора, Српска књижевна задруга, Београд (1999), друго издање
  • Mihaljčić, Rade (1975). Крај Српског царства [End of the Serbian Empire]. Belgrade: Srpska književna zadruga.
  • Ćirković, Sima (2004). The Serbs. Malden: Blackwell Publishing.
  • Ћирковић, Сима. Срби у средњем веку (неопр.). — Београд: Идеа, 1995.
  • Ћирковић, Сима. Срби међу европским народима (неопр.). — Београд: Equilibrium, 2004.
{{bottomLinkPreText}} {{bottomLinkText}}
Симеон Синиша
Listen to this article

This browser is not supported by Wikiwand :(
Wikiwand requires a browser with modern capabilities in order to provide you with the best reading experience.
Please download and use one of the following browsers:

This article was just edited, click to reload
This article has been deleted on Wikipedia (Why?)

Back to homepage

Please click Add in the dialog above
Please click Allow in the top-left corner,
then click Install Now in the dialog
Please click Open in the download dialog,
then click Install
Please click the "Downloads" icon in the Safari toolbar, open the first download in the list,
then click Install
{{::$root.activation.text}}

Install Wikiwand

Install on Chrome Install on Firefox
Don't forget to rate us

Tell your friends about Wikiwand!

Gmail Facebook Twitter Link

Enjoying Wikiwand?

Tell your friends and spread the love:
Share on Gmail Share on Facebook Share on Twitter Share on Buffer

Our magic isn't perfect

You can help our automatic cover photo selection by reporting an unsuitable photo.

This photo is visually disturbing This photo is not a good choice

Thank you for helping!


Your input will affect cover photo selection, along with input from other users.

X

Get ready for Wikiwand 2.0 🎉! the new version arrives on September 1st! Don't want to wait?